Црква Свете Богородице манастира Крепичевац налази се неколико километара северно од Јабланице. Крепичевац је подигнут највероватније на темељима претходне цркве. Не зна се време изградње,  а манастир се први пут  помиње у збирном турском попису 1531-1535. Обнављан је у више наврата и то 1679. године, затим 1761. године откада највероватније датира и живопис цркве, затим почетком  19. века и последњи пут 1895. Године.

Црква манастира Крепичевац је омања грађевина са тролисном основом, грађена под утицајем моравске школе. Саграђена је у облику триконхоса, без куполе је, са малим олтарским простором и малим нартексом. Олтарска апсида и певничке апсиде су споља полукружне. Црква је зидана је од  камена, па омалтерисана.

Живопис цркве је највероватније из времена друге обнове цркве (1761), а преовлађују портрети светаца, светих ратника, као и композиције из живота Христовог. Посебно је успела ктиторска композиција (северни зид припрате), затим композиције ''Сахрана монаха'' (јужни зид наоса), ''Деизис''(изнад улаза у наос из припрате). На зиданом иконостасу преовлађују портрети светаца.

Ктиторска композиција је добро очувана и на њој су приказани: ктитор Георгије са макетом цркве, његова жена Зора и син Манојло.''Судећи по скупоценим оделима на портретисаним личностима, ктитор је био истакнут и богат локални господар... Стилске особености ктиторовог портрета, као и чланова његове породице, показују да је у питању сликарство које је израсло на старим српским уметничким традицијама. Ктиторска композиција једна је од најкаснијих у српском средњовековном фрескосликарству...''

Крепичевац је проглашен културним добром  на основу Одлуке о заштити Завода за заштиту споменика културе Ниш, број 2. јуна 1967. године.

Црква Светог Николе некадашњег манастира Лапушња, недалеко од села Лукова, данас је полупорушена, а некада је била катедрална и седиште епископије.

Црква је зидана на темељима старе цркве манастира Лапушња који се први пут помиње у турском попису из 1455. године. У сачуваном препису ктиторског натписа стоји да су храм подигли: ''Господин  Јован Радул, војвода и господар свих угро-влашких земаља с великим парколабом жупаном Георгијем, при игуману јеромонаху Геласију 1500-1501. године, а живописан при игуману јеромонаху Теодору, трудом и средствима кнеза Богоја, његове госпође Маре и њихове деце 1510. године''.

Црква, основе 20 пута 8,5 метара, саграђена је у облику триконхоса са куполом, троделним олтарским простором и припратом. Олтарска апсида је полукружна као и проскомидија на северној и ђаконикон на јужној, док су певничке апсиде споља петостране. Наос засведен обличастим сводом, подељен је на три неједнака травеја. Изнад средњег травеја који је и навећи подигнута је осмострана купала на коцкастом постољу. Капела, правоугаоне основе, која је била дозидана са јужне стране, сачувана је у остацима.

Остаци живописа су у фрагментима, једва видљиви.

Први тајнописи на камену у Србији пронађени су у Лапушњи. Натписи на камену су из 16. и 17. века и на њима је тзв. тајнописом остало забележено: ''април 1577'', затим ''Писа Орест ђакон от Раванице'' и ''поп Мартирије 1692''.

Остаци сликарства и архитектуре манастира Лапушње конзервирани су 1973. године.

Под заштитом је Закона на основу решења Републичког завода за заштиту споменика културе НР Србије број 408/48 од 19. марта 1948. године. Од 28. јуна 1983. године Лапушња је споменик културе од великог значаја, на основу Одлуке за категорију број 69 (Службени гласник 28/83).

     Према Закону о културним добрима (Службени гласник РС бр.71/94) непокретна културна добра су: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места, која се утврђују и проглашавају одлукама и решењима надлежних органа и штите се одредбама поменутог Закона.

     На подручју општине Бољевац налази се велики број проглашених културних добара.

Програм рада Културно-образовног центра Бољевац за 2025. годину, можете погледати овде.

Финансијски план Културно-образовног центра Бољевац за 2025. можете погледати овде.

Програм рада Културно-образовног центра Бољевац за 2024. годину, можете погледати овде.

Финансијски план Културно-образовног центра Бољевац за 2024. можете погледати овде.

Програм рада Културно-образовног центра Бољевац за 2023. годину, можете погледати овде.

Финансијски план Културно-образовног центра Бољевац за 2023. можете погледати овде.

Програм рада Културно-образовног центра Бољевац за 2022. годину, можете погледати овде.

Програм рада Културно-образовног центра Бољевац за 2018. годину, можете погледати овде.

Програм рада Културно-образовног центра Бољевац за 2017. годину, можете погледати овде.

    Тимочка буна је почела 20. октобра 1883. године у Кривом Виру и проширила се већ сутрадан на Бољевац, те наредних дана на Сокобању, Књажевац, Зајечар.

     Повод за буну била је апсолутистичка владавина краља Милана Обреновића, Закон о устројству војске који је краљ донео јануара 1883. године, као и распуштање радикалне Скупштине одабране од стране народа, септембра 1883. године. Закон о устројству тј. реформи војске подразумевао је укидање народне и формирање редовне, стајаће војске. Закон, као такав,  није био споран али први корак ка његовом спроводјењу било је одузимање оружја од народа и народне војске, што је довело до побуне, најпре у Лукову где су се почетком октобра мештани села побунили. Иста ситуација поновила се и у Кривом Виру неколико дана касније, због чега су два ескадрона коњице и око 20 чувара јавне безбедности послати у Криви Вир са задатком да, уколико затреба,  силом натерају мештане Кривог Вира и житеље осталих села да предају оружје. Ситуација у Кривом Виру бивала  је све оштрија док 20. октобра није кулминирала. Тога дана у Криви Вир је стигао Живан Никодијевић доводећи са собом сељане из Јабланице и Лукова. Пред кафаном Димитрија Николића – Цинцарина, у којој су били смештени  сејмени, окупило око 500 наоружаних људи из Кривог Вира, Јабланице и Лукова. Наоружана гомила људи, изреволтирана присуством сејмена, била је решена да се сукоби са чуварима реда. Видевши да немају шансе против толиког народа, сејмени су предали оружје. Народ је разграбио оружје и захтевао  да сејмени напусте Криви Вир, што су они и учинили, а за њима је кренула и иследна комисија, задужена за одузимаје оружја. То је  и био велики успех побуњеника - разоружање сејмена, постао је историјски догађај којим се обележава почетак Тимочке буне. 

      Сутрадан, 21. октобра у Бољевац је почео да пристиже народ из околних села, побуна се ширила, прекинута је и телеграфска веза са Зајечаром. Сакупило се око 2000 народних војника. Подстакнути ватреним говором свештеника и бившег посланика Маринка Ивковића, кренули су ка Честобродици где су мештани Кривог Вира већ били улогорени. По наређењу попа Маринка у борбеном логору на Честобродици је организован  одред тзв.''Летећа коњицa'' који је био најбоље организован одред Тимочке буне.  Вође и чланови овог одреда били су млади бољевачки трговци: Добросав Петровић, Петар Антић и Живко Никодијевић. Главни штаб побуњеничке војске налазио се на Стражи код Кривог Вира у колиби Анте Урошевића.

     Буна се 25. октобра проширила и на бањски срез. На челу бањских побуњеника био је Љуба Дидић, а дан касније буна захвата и књажевачки округ са послаником Ацом Станојевићем на челу. У личностима овe тројице предводника: Маринка Ивковића, Љубе Дидића и Аце Станојевића, оличен је цео покрет. Борбе на Честобродици трајале су од 21. до 27. октобра када је Маринкова војска поражена. Стајаћа војска извршила је жесток напад на народ и народне војнике. Војска  Љубе Дидића, такође је поражена  код Бањске клисуре. Након неуспелих борби, вође покрета са својом војском, одлазиле су у Књажевац Аци Станојевићу где је, у новим околностима, био центар целог покрета. Аца Станојевић је из Књажевца даље распоређивао народну војску, али су побуњеници доживели још један слом код Вратарнице. Добросав Петровић са делом своје војске и побуњеницима из Вратарнице, освојио је Краљевицу 29. октобра, али сам напад на Зејчар био је неуспешан, иако је ту било језгро радикалне странке која је позивала људе на побуну.

     По слому покрета 31. октобра, уследило је хватање побуњеника, а још 27. октобра издата је прва потерница за вођама побуњеника у којој су се налазила имена: попа Маринка, попа Милије, Добросава Петровића и учитеља Миленка Првуловића из Кривог Вира. Преки суд који је, иначе, формиран само за сврхе суђења побуњеницима у Тимочкој буни, почео је са радом 4. новембра у Зајечару. У периоду од 4. новембра до 6. децембра, колико је заседао Преки суд, стрељано је 20 побуњеника, од којих је  њих осморо било из Бољевачког среза. Тимочка буна је трагично завршена, али ипак није била без успеха, она је прокрчила пут уласку обичног човека у институције државне власти.

          Поставка у Музеју из 1983. године, прати догађаје и личности из времена пре избијања Тимочке буне, за време и након Буне.

Музеј поседује:

1. Бројна документа из 1883. године (Закон о остројству војске, Указ о разрешењеу владе Милана Пироћанца, писмо пуковника Михајла Срећковића, смртне пресуде Преког суда у Зајечару вођама Буне и друге).

2. Збирку фотографија личности које су имале утицаја на Буну (краљ Милан Обреновић, те учесници буне: Милија Петровић, Љуба  Дидић, Владимир Зебић, Добросав Петровић...)

3. Илустрације значајнијих догађаја из Тимочке буне (''Предавање оружја'', ''Читање Владине наредбе и позив на изручење оружја'', ''Напад стајаће војске на народ и народну војску'').

4. Уметничку збирку цртежа и акварела Д. Мишковића везаних за Буну (акварели: сеоска механа у Лукову, зграда општине у Кривом Виру, цртеж апсане у Бољевцу).

5. Карте са приказима кретања народне и стајаће војске.

6. Оружје из тог периода, као и бројне предмете: медаље, букагије итд.

          Поред наведеног у Музеју су изложени и предмети који су део завичајне збирке: преслице, вунене чарапе, традиционално посуђе...